Da li je regresoterapija čarolija?

U poslednje vreme sam dobila i objavila toliko neverovatnih svedočanstava svojih klijenata po pitanju isceljenja fobija, anksioznosti, autoimunih i drugih oboljenja, akutnih fizičkih stanja, odnosa… da sam počela da dobijam zvanja tipa čarobnice, isceliteljice itd.

Iako mi je milo što su rezultati toliko fantastični da ih ljudi porede sa čarolijom, ono što je istina je da je zapravo moj pristup rešavanju problema baziran na puno, puno iskustva i znanja, i kao takav sada konačno može da bude brz, laserski precizan, jednostavan i jasan, a sve se rešava u samoj srži, tamo gde je prvi put i začet. I s obzirom da je zaista delotvorno bez puno gubljenja vremena, izdaleka može da deluje kao neko čudotvorstvo, zapravo je samo praćenje i poštovanje zakona funkcionisanja našeg uma uz mrvicu vere.

Ja sam neko ko je odrastao u okruženju gde je lični razvoj normalna stvar. Sa 8 godina sam se susrela sa jogom i već imala prvu posetu ašramu, sa dvadesetak već ušla u fazon da je psihoterapija bukvalno vrsta lične higijene gde čistimo um kao što peremo zube svaki dan.
U tridesetim upisala i psihologiju u Grčkoj i skroz se posvetila upoznavanju ljudskog uma, postala sam i učitelj reikija i medicinski aromaterapeut.

Ovo sve pričam da bih ti naznačila da sam baš dugo i na različite načine težila da upoznam svoj i generalno ljudski um i da vidim kako neki bagovi mogu da se poprave.

Naravno, pre svega je motiv bio lične prirode — još od detinjstva sam se osećala stisnuto u svom umu, u smislu da sam videla da je moj život u dobroj meri određen mojim strahovima — tj. da me oni ograničavaju, i da više moje emocije određuju moj život nego što to ja radim svojom slobodnom voljom. Imala sam veliku potrebu da se oslobodim.

Dakle, pod pojasom imam višedecenijsko iskustvo traganja, na zvaničan i alternativan način.

I stvari su se jesu pomerale i bivale bolje, ali sam i dalje osećala da postoje stvari duboko unutar mene koje ne mogu ni da napipam, ali osećam da iz te dubine upravljaju.

To što se neke stvari i jesu razrešavale je možda čak i bio mač sa dve oštrice, jer sam imala osećaj da se pomeram, uz težak i naporan rad i puno, puno uloženog vremena. To me je držalo u uverenju da ako baš istrajem i budem jako uporna i posvećena — vremenom će se stvari rešavati.

Hvala Bogu pa je sve što treba da dođe na moj put došlo na ovaj ili onaj način i ja sam se susrela sa pojmom uverenja.

Što sam bolje videla i razumela, shvatila sam da svako od nas ima nekoliko temeljnih uverenja poput: „ja sam neželjen“, „ja ne vredim“, „ja nisam dovoljno dobar“, na šta smo nadogradili kule i kule ostalih, manje dubokih obrazaca vezanih za partnerstva, novac, posao… i idemo okolo pitajući se zašto nam ne ide u tim aspektima života.

Kroz rad sa ljudima uvidela sam da smo bukvalno kompjuteri koji funkcionišu na osnovu programa koji su naučeni, usvojeni, nasledđeni — i da zastrašujuće malo živimo slobodnom voljom, da smo većinski vođeni tim programima. I to bi bilo ok da su to sve programi koji nam služe, ali na primer ovi koje sam navela baš i nisu dobri, tj. predstavljaju grešku u kodu.

Sa ovim greškama u kodu je većina metoda sa kojima sam se susrela nemoćna — jer su ili previše opšte, kao reiki i joga, ili nemaju alat da dođu do dubinskog sadržaja i motaju se po svesnom umu mahom kao psihoterapija.

Još jedna korisna informacija je da najveći broj svojih obrazaca, a zasigurno ona temeljna — ona koja, ako je promenimo, menja ceo život — stičemo u detinjstvu, do svoje 7. godine.

Zašto baš do tad? Zato što um deteta radi na potpuno drugačijim talasima i mnogo je otvoreniji nego odrasli um, s obzirom da mu je još pinealna žlezda, ili takozvano treće oko, aktivno — što prestaje oko 7. godine.

Druga stvar koju sam razumela je da je u budnom stanju nama dostupan samo površni, svesni deo uma.
Kroz jogu sam naučila da je to deli ć — zapravo, u brojkama, samo 12% našeg celog bića, a da ostalih 88% radi svoj posao iza scene gde mi to i ne vidimo.

Svesni um može da se uporedi sa kompjuterskim procesorom. On je donosilac odluka u našim svakodnevnim poslovima; on upućuje podsvesnom umu programe da obavi određene zadatke, posmatra kako to podsvesni um izvodi i zatim odlučuje šta još treba da se uradi. Procjenjuje se da svesni um zauzima samo 12% našeg uma. Ono što naša svest percipira kao uverenje nije isto što i naša podsvest percipira kao uverenje.

Na primer, mi možemo svesno da odlučimo da ne želimo više da imamo posla sa istim tipom partnera kao do sad jer smo shvatili da nije dobro za nas — ali ćemo i dalje osećati privlačenje. To je zato što taj program nije promenjen na nivou podsvesti i još uvek u njoj obitava.
To je onaj momenat kad sami sebi nismo jasni jer realistički ne vidimo smisao — i znamo ishod.

S tim što svest ima jednu sjajnu osobinu: može da prosudi brzo šta je dobro a šta loše, nešto što podsvest ne radi. Dakle, možemo da imamo nagon za nešto, ali da ipak odlučimo da to ne uradimo.

Podsvesni um je, s druge strane, poput hard-diska na kompjuteru. On sadrži sve naše uspomene, navike, verovanja, posebnosti, predstave o sebi, i kontroliše telesne autonomne funkcije. Podsvest je ujedno i skladište informacija i izvršilac zadatka.

I sad kada bismo to uporedili sa klasičnom psihoterapijom — to bi bilo kao da imamo program koji kaže: „kada ukucam reč crveno, kompjuter briše sve fajlove“. Psihoterapija to rešava tako što ti kaže: više nikad nemoj da koristiš reč crveno, nauči te da crveno vidiš i prepoznaš na daljinu i izbegavaš.

Rad sa podsvešću kaže: hajde da promenimo ceo program, tako da možeš slobodno da koristiš tu reč.

Prevedeno na naše živote, na primer kada su u pitanju odnosi sa partnerima koji nisu emotivno dostupni — kroz psihoterapiju naučimo da prepoznamo emotivno nedostupnu osobu i da ne započinjemo odnos sa njom, ali taj program negde dubinski i dalje leži u nama. Mi nećemo ulaziti u te odnose, ali ćemo se i dalje magično nalaziti okruženi njima. Jer u nama duboko i dalje postoji program, na primer u ovom slučaju odsutnog ili hladnog oca: ljubav je čežnja, za ljubav je potrebno puno truda, potrebno ju je zaraditi, bolje mi je kad sam sama.

Velika zamka ovde je jer dođemo do tačke da smo nešto promenili na nivou racija i svesno više tako razmišljamo, ali to ne menja činjenicu da su dobre šanse da duboko ispod površine ovi programi i dalje vrte svoju staru ploču.

Dakle, ako imaš svest o tome da želiš i veruješ u nešto, ali uporno okolnosti i situacije pokazuju drugo — možda je vreme za dubinski rad na zastarelim obrascima. (smiley)

‍

Predlažem ti dve opcije - moj program ISCELI SVOJE DETINJSTVO je nešto što ti predlažem ukoliko nikada nisi imala priliku za sistematičan rad sa nekim terapeutom uz temeljno rasšešljavanje detinjstva. Druga opcija je rad 1:1 sa mnom.

Radujem ti se :)

‍

‍